Вероватно да је својим талентом и убедљивошћу којом се јавио на српском књижевном небу Видосав Стевановић пресудно утицао на неколицину крагујевачких прозаиста који се јављају непосредно после њега. Чак се може рећи да крагујевачка проза наредне две деценије (Хорват, Ћировић, Милојевић, В. Обрадовић) остаје у оквирима стварносне прозе, као да се не усуђује да из ње искорачи.
Свакако да је најзначајније име и најуспешнији аутор међу њима Борислав Хорват. Слично као и његов вршњак Стевановић, и Хорват је типичан представник стварносне прозе којој ће остати веран до краја свог прозног стваралаштва.
За разлику од Стевановића и других значајних представника стварносне прозе (Драгослав Михаиловић, Милисав Савић), Хорватово третирање маргине не служи да би се било директно, било индиректно, критиковао постојећи друштвено-политички систем, тако да пре делује да сами јунаци његових прича бирају своје животне судбине него што их извитоперена друштвена стварност ни криве ни дужне тамо баца. Мада је већина Хорватових прича тематски смештено у простор из ког долази (банатска равница, посебно град Вршац), у неким причама је могуће препознати, наслутити, и простор(е) у коме писац наставља своју животну, а и књижевну авантуру. Некада се то и експлицитно наводи, као у причи Два писма (адреса једног од коресподената.)
Прича Два писма је, као што и наслов назначује, написана у епистоларној форми. Писац, желећи да што верније ослика свакодневни говор и језик коресподената, невичних писаном облику изражавања и комуницирања одлучује да задржи граматичке грешке и недостатак интерпункције, пре пресликавајући него преписујући изворна писма две недовољно образоване особе. Мора се признати да ауторов поступак и после толико година делује свеже и занимљиво, ма колико отежавао читање и изазивао недоумицу код просечног читаоца.
