O pesniku

Izbabrane pesme posvećene Borislavu Horvatu

Dejan Petrović
Mladić iz Vršca

Sin sirote majka i paloga borca;
Niko nije bio tako drzak sanjar;
Katkad beše ljut na nebo i tvorca;
Sad počiva miran sred grobljanskih zdanja.

On je večan mladić, kao dečak sitan,
Do kraja života buntovan i zlatan.
Često su ga vukla vojvođanska žita,
Sterijina bronza i grožđe Banata.

Zateko se usred bivše prestonice
Turobne i lažne ko ranjena ruža,
Pokušavši asfalt da razbije licem.

Borislave, zašto uvek kad sam tužan
Zapitam se da li ću te ikad sresti
Bar na nekoj mračnoj, popišanoj cesti?


Nikola Živanović
Nadgrobnica Borislavu Horvatu

Sigurno ga je odneo đavo,
Starca ukletog, punog zlobe,
Telo je možda i bilo zdravo,
Al nezdrave su staračke sobe.

Sećam se, tad još srednjoškolac,
Pogled mu beše lud i svirep,
I vikao je da sam podlac,
Priglupi klinac i vrtirep.

A o smrti je zaneseno
Pričao s čežnjom, bez pakosti,
Kao o nečemu propuštenom,
Kao o izgubljenoj mladosti.

O pesmi Bič - Nikola Živanović

Bič

Kao onaj kome niko se ne nada
Na pijačni dan je ušao u hram:
Kokoške, žito, graja ljudskog stada:
Niko nije bio nikad tako sam.

Viknu: – Zar u domu moga oca,
Gde ničice treba pasti, duše čiste,
Molitvu i ljubav, sa zveketom novca,
Nevernici – izjednačili ste!

I stade, ne sa ljudskim jedom,
U božanskom gnevu plemenitom,
Trgovcima tezge da obara redom.

I, zgrabivši čvrsto dršku biča,
Izvi se u njegov fijuk, pritom.
Ostalo je, za vremena – priča.

I uđe Isus u crkvu Božiju, i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po crkvi, i ispremeta trpeze onijeh što mijenjahu novce i klupe onijeh što prodavahu golube. I reče im: u pismu stoji: Dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu hajdučku. Mat. 21, 12 – 13.

I dođoše opet u Jerusalim; iuletevši Isus u crkvu stade izgoniti one koji prodavahu i kupovahu po crkvi; i ispremeta trpeze onijeh što mijenjahu novce, i kalupe onijeh što prodavahu golubove I ne dadijaše da neko pronese suda kroz crkvu. I učaše govoreći im: nije li pisano: dom moj neka se zove dom molitve svim narodima? A vi načiniste od njega hajdučku pećinu. Mar. 11, 15 – 17.

I ušavši u crkvu stade izgoniti one što prodavahu u njoj i kupovahu, Govoreći im: u pismu stoji: dom moj dom je molitve, a vi načiniste od njega pećinu hajdučku. Luk. 19, 46 – 47.

I blizu bješe pasha Jevrejska, i iziđe Isus iz Jerusalima. I nađe u crkvi gde sede oni što prodavahu volove i ovce i golubove, i koji novce mijenjahu. I načinivši bič od uzica izgna sve iz crkve, i ovce i volove; i mijenjačima prosu novce i stolove ispremeta. I reče onima što prodavahu golubove: nosite to odavde i ne činite od doma oca mojega doma trgovačkoga. Jn 2, 13-16.

Priča o Isusovom ulasku u Jerusalim i izgonjenju trgovaca iz crkve postoji u sva četiri jevanđelja. Tri varijante iz sinoptičkih jevanđelja su slične, dok se varijanta iz Jevanđelja po Jovanu razlikuje u nekim detaljima. Reč je o jednom važnoj i poznatoj biblijskoj epizodi pa nije neobično da pesnik upotrbi taj motiv. Neobična je, međutim, Horvatova obrada motiva. Već na prvi pogled jasno je da on nije ništa bitno uneo u priču. Zbog čega je, onda, ova pesma umetničko delo? Šta je čini Horvatovom kreacijom, a ne rimovanim i stilizovanim prevodom biblijskog teksta? Poređenjem biblijskog teksta i Horvatove pesme uočavaju se neke razlike.. Prvo, Horvat nigde ne kaže da je onaj ko u hram ulazi Isus. Opis samog prodajnog mesta je malo izmenjen. Kokoške ne predstavljaju nikakvu modernizaciju teksta već samo, savremenom čitaocu, manje upadljivu varijantu golubova. Motiv doma Božijeg kao mesta molitve takođe se uvodi na sličan način. Jedino što nema pozivanja na starozavetne proroke. Rušenje tezgi je takođe slično ali nema spominjanja „hajdučke pećine“. Bič, koji je uzet kao osnovni motiv, spominje je samo u Jovanovom tekstu. Stilske izmene su znatnije. Dok u Jevanđeljima Isus prvo rasturi tezge, a potom objasni smisao svog čina, Horvatov lirski junak prvo osuđuje, a potom kažnjava. Horvat vrlo vešto rešava problem imanovanja mesta na kom se događaj odigrava. Hram ne naziva pijacom, čime ističe da je njegovo jedino svojstvo – da je dom Božiji. Umesto toga dan je pijačni. Vreme je trgovone. Lirski junak ne kažnjava sa ljudskim jedom nego sa božanskim gnevom. Horvatova obrada, dakle, ne unosi nikakve bitnije izmene. Posebno je uočljivo to što nema elemenata koji upućuju na pesnikovu savremenost. Nema, međutim, ni elemenata koj bi se toj savremenosti suprotstavili. Nigde se, na primer, ne spominju oni koji menjaju novac. Pesma je pisana osamdesetih godina, pre nego što je taj motiv postao deo naše svakodnevice. Slična stvar je i sa zamenom golubova kokoškama i prećutkivanjem hajdučke pećine. Unošenje savremenosti u priču bi pesmi dalo parodijski ili ironijski prizvuk čime bi se izgubila biblijska ozbiljnost teksta. Unošenje nečega što bi priču definitivno vezalo početak Nove ere, fiksiralo bi značenje pesme na jedan period, lišilo bi je univerzalnosti. Savremeno društvo na pesnika gleda kao na neradnika, parazita. Retka su vremena koja su ovenčavala pesnika i slavila ih kao heroje. Neko se može baviti poezijom u slobodno vreme, ali društveni ugled se stiče bavljenjem prizemnim, svakodnevnim stvarima. Horvat u ovoj pesmi stvari drugačije postavlja. Svet je Božiji dom. Stvoren je za molitvu i ljubav, a ne za sticanje novca. Jedini koji svoju sudbinu ispunjavaju u skladu sa Božijom voljom su pesnici. Pesnici slave bogove i pevaju o ljubavi.
Naše vreme („pijačni dan“) to je zaboravilo. Ljudi su zaboravili da je smisao života nešto drugo od svakodnevnih poslova. Zaboravilo je da postoji Bog („onaj kome niko se ne nada“). Pesnik je odbačen od društva, međutim, samo on zna svrhu postojanja („niko nije bio nikad tako sam“). Nepozivanje na starozavetne proroke prilikom spomiranja hrama kao mesta molitve ima svoju funkciju. Pesnik se poziva na Isusove reči, ali prećutno. Nigde se ne kaže da li to govori Isus, pesnik, ili neko drugi. Time se priči daje značenje svevremenosti. Te reči važe i u vreme proroka, i u Isusovo vreme, i danas. Pesničko delo, takođe, obnavlja se prilikom svakog čitanja, uvek iznova važi i uvek iznova uspostavlja svoj poredak sveta. Katreni su bili opomena, ukazali su na greh ovoga društva. U tercetima pesnik vadi bič i kažnjava. Izmena biblijskog redosleda ovih događaja ovde pokazuje svoj smisao. Pesnik uzima Isusove reči, bežanske reči, reči proroštva. Potom vadi bič. To je apokaliptična scena. Došlo je vreme da se ispuni reč Božija. Bič je u Bibliji simbol osvete. I samo pozivanje na Isusov ulazak u Jerusalim ima apokaliptični smisao. Posle ove epizode u sinoptičkim jevanđeljima uslediće Isusovo proroštvo o razaranju Jerusalima. Horvatova priča se ne završava samim udarcem. Čuje se samo fijuk biča koji kao da je zaustavljen u vazduhu. Sudnji udar je takav. Onaj ko ga pretrpi svestan je samo detalja koji su mu prethodili, a ne i samog udarca. Ovaj udarac bičem uništava svet. Završni stih glasi: „Ostalo je za vremena – priča“. Ako je „za vremena“ onda svet mora da postoji i dalje. Uništenje se dakle nije ni desilo. Ako je hram Božiji i danas skrnavljen novcem a na molitvu je zaboravljeno, onda Isus nikada nije bio u Jerusalimu. Međutim, ostala je priča. Pesnici su ti koji su ti koji prenose Božiju poruku pričajući priče. Treba se setiti da je jedan od osnovnih argumenata za odbranu poezije u Srednjem veku bilo upravo to što pesnici šire biblijsku poruku, da nije pesnika Isusove reči bi imale značenja samo za one koji ga čuju. Sveti Avgustin čak tvrdi da su biblijske istine privlačne tek u lepoj formi. Pesnik dakle, deluje kako može, ali njegove reči i jače su nego udarac (jer ostaje „za vremena – priča“). Horvatov lirski junak, međutim, ne dela u Božije ime („nikad niko nije bio tako sam“). On preuzima inicijativu na sebe. On je jedini koji veruje da iza ovoga sveta ispraznog trgovačkog života postoji neka nevidljiva suština. Pesma se, ipak, može i sasvim drugačije razumeti. Crta koja razdvaja zadnju reč od ostatka stiha nešto znači. Reč „priča“ je istaknuta. Da li je to zato što se u snagu priče može sumnjati? Ili pesnik sumnja u njenu istinitost? Ako je Isus rasterao trgovce iz hrama kako to da još traje „pijačni dan“, kako to da još nema mesta molitvi? Pesnik nastupa u pravednom gnevu zbog skrnavljenja božanskog. Ali šta ako tu božanskog gneva nema, ako je to ljudski jed? Pesnik sebe (iz dosadašnje analize je jasno da je lirski junak lirski subjekat) izričito opravdava. Ali šta ako ne postoji božanska suština, šta ako je taj pijačni dan sve što postoji od života? Horvatova pesma ostavlja mesta za sumnju. Kao i sam biblijski tekst ona zahteva veru. Ovakav postupak je tipičan za Horvata. Mnoge njegove pesme su simboličko uvođenje neizmenjenih ili blago izmenjenih motiva iz Biblije, klasične starine i naše istorije. Horvatova sposobnost da prepozna motiv koji je savremen i da ga „opkroji“ kako treba, bez premca je u našoj književnosti. Od svetskih pesnika ovim postupkom najuspešnije se služio Kavafi koji je niz detalja preuzetih od Homera i antičkoh istoričara (posebno Plutarha) oblikovao u sjajne pesme kao što su: Bog napušta Antonija, Rok za Nerona, Kralj Demetrije, Ahilejevi konji. Ovakav odnos prema tradiciji jedan je od najsloženijih. Daleko je lakše modernizovati mit, na primer Orfeja pretvoriti u taksistu, napraviti od pretučenog prosjaka simbolički lik Isusa ili Kneza Lazara pustiti da kune zemlju. Borislav Horvat je napisao priličan broj ovakvih pesama. Među njima pesma Bič, jedna je od najuspelijih.

O Dva pisma - Zoran Ilić

Вероватно да је својим талентом и убедљивошћу којом се јавио на српском књижевном небу Видосав Стевановић пресудно утицао на неколицину крагујевачких прозаиста који се јављају непосредно после њега. Чак се може рећи да крагујевачка проза наредне две деценије (Хорват, Ћировић, Милојевић, В. Обрадовић) остаје у оквирима стварносне прозе, као да се не усуђује да из ње искорачи.
Свакако да је најзначајније име и најуспешнији аутор међу њима Борислав Хорват. Слично као и његов вршњак Стевановић, и Хорват је типичан представник стварносне прозе којој ће остати веран до краја свог прозног стваралаштва.
За разлику од Стевановића и других значајних представника стварносне прозе (Драгослав Михаиловић, Милисав Савић), Хорватово третирање маргине не служи да би се било директно, било индиректно, критиковао постојећи друштвено-политички систем, тако да пре делује да сами јунаци његових прича бирају своје животне судбине него што их извитоперена друштвена стварност ни криве ни дужне тамо баца. Мада је већина Хорватових прича тематски смештено у простор из ког долази (банатска равница, посебно град Вршац), у неким причама је могуће препознати, наслутити, и простор(е) у коме писац наставља своју животну, а и књижевну авантуру. Некада се то и експлицитно наводи, као у причи Два писма (адреса једног од коресподената.)
Прича Два писма је, као што и наслов назначује, написана у епистоларној форми. Писац, желећи да што верније ослика свакодневни говор и језик коресподената, невичних писаном облику изражавања и комуницирања одлучује да задржи граматичке грешке и недостатак интерпункције, пре пресликавајући него преписујући изворна писма две недовољно образоване особе. Мора се признати да ауторов поступак и после толико година делује свеже и занимљиво, ма колико отежавао читање и изазивао недоумицу код просечног читаоца.